Statut Vojvodine putovao je 397 dana od Novog Sada do Beograda. Za to vreme postao je poligon za stranačka prepucavanja. Ne mogu da se setim, a kamoli da nabrojim i citiram ko je šta pričao od momenta donošenja Statuta u pokrajinskoj skupštini, ali opšti je utisak da su protivnici Statuta bili glasniji od onih koji su podržavali i podržavaju ovaj dokument.

Ali, donošenje novog Statuta AP Vojvodine nije pitanje bilo čije političke volje nego obaveza koja proističe iz člana 10 Ustavnog zakona u kome se kaže: „Novoizabrana skupština AP Vojvodine dužna je da pre usvajanja dostavi Predlog novog statuta AP Vojvodine na saglasnost Narodnoj skupštini najkasnije u roku od 90 dana od dana svog konstituisanja. Organi i službe AP Vojvodine preuzimaju nadležnosti predviđene Ustavom stupanjem na snagu novog statuta i zakona kojima se uređuju pitanja od pokrajinskog značaja. Članom 15 Ustavnog zakona propisano je da će se do 31.decembra 2008. godine uskladiti svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom, što se odnosi i na zakon kojim se određuju pitanja od pokrajinskog značaja. Dakle, ceo postupak usvajanja novog Statuta Vojvodine i pratećeg zakona trebalo je da se okonča do kraja 2008. godine što, naravno, nije urađeno, čime je prekršen Ustavni zakon i pitanje donošenja novog Statuta Vojvodine nepotrebno ispolitizovano.

O Statutu su se najmanje izjašnjavali pravnici i stručnjaci za ustavno pravo, ali zato valjda ne postoji nijedan političar koji nije izrekao svoj sud. S neverovatnom lakoćom su čak i pojedini lideri stranaka Statut odmah proglasili neustavnim. Nekih izjava bi se postideo i prosečni srednjoškolac. Ali, razume se da te izjave nisu samo rezultat neznanja, nego i političkog stava. Statut i jeste političko-pravni akt i podložan raznoraznim tumačenjima, od najnegativnijih do najpozitivnijih. A kako to obično biva, istina je negde na sredini. Kakav položaj danas Vojvodina treba da ima, pitanje je uverenja i interesa pojedinaca i političkih grupa i svako o tome može i treba da ima svoje mišljenje, svidelo se to drugima ili ne.

Ne mogu da tvrdim da Vojvodina donošenjem Statuta dobija minimum ili maksimum, ali iz ove izlišne i nametnute jednogodišnje debate mogu da zaključim da je ovo pitanje maksimalno ispolitizovano i da su stranačke centrale ovde u Beogradu učinile sve da se probiju rokovi zadati Ustavnim zakonom. To, nažalost, nije prvi, a verovatno ni poslednji put da se rokovi koje smo sami odredili u potpunosti zanemaruju.

Šta vidimo kada pogledamo Statut? Je li to, kao što tvrdi veći deo opozicije, „corpus separatum“, je li se to stvara država Vojvodina, kako tvrdi jedan senator Republike Srpske, koja je, uzgred budi rečeno, entitet druge države? Nastaje li Statutom „vojvođanska nacija“ i „vojvođanski jezik?“ Odgovor je, naravno, negativan. A u pozadini svih ovih optužbi, velikih reči koje zveče, a koje su tako daleko od istine, jeste strah od drugog i drugačijeg, strah od decentralizacije i regionalizacije. U strahu su velike oči, te se mnogima priviđa i „država u državi“ i početak secesije i raspada Srbije. Stare dobre floskule o dezintegraciji Srbije, njenom cepanju, separatizmu i sličnim političkim podmetanjima kukavičjih jaja još uvek dobro funkcionišu, tako da se veoma lako i uspešno vrši zamena teza. A samo malo više sluha za potrebe građana Vojvodine raspršilo bi ove strahove. I malo manje želje da se sve odluke, makar bile i one banalne i rutinske, moraju donositi samo u Beogradu i nigde više.

Od svih tradicija na koje se pozivamo, najmanje se pominje decentralizacija i regionalizacija. Ko god se usudio da o tome priča ili piše, odmah je dobio etiketu izdajnika i separatiste. Na stub strama stavljani su svi koji su nudili drugačija i bolja rešenja. Tradicija pokazuje da je u Srbiji oduvek bila prisutna jaka centralna vlast, a da se ostalima davalo na kašičicu i to samo onda ako baš mora. Dominantan tok političke misli još od vremena Ustanka iz 1804. godine, jeste obnova države, a ne tamo neke regije. Ali ako i ubuduće ostanemo gluvi i nemi na sve jače glasove iz ostalih delova Srbije za decentralizacijom i regionalizacijom, onda ćemo, bojim se, zaista doći u situaciju da se zabrinemo za sudbinu zemlje. Jer, ako je bilo potrebno godinu i mesec i po dana da se ispuni ustavna obaveza prema AP Vojvodini, koliko će godina ili decenija biti potrebno da se prepoznaju potrebe građana iz ostalih delova Srbije? Polazeći od načela jednakosti i jednakopravnosti i njima se mora pružiti šansa za regionalnim organizovanjem, preko kojeg oni koriste pravo na samoupravu kako se ne bi osećali kao građani drugog reda u sopstvenoj državi. Stoga je u interesu građana Beograda i centralne Srbije da se ovakav Statut odbrani jer se na taj način afirmiše ideja regionalnog i decentralizovanog uređenja države i pomaže najavljena reforma na nacionalnom planu, a u korist centralizmom ugoženih regiona Srbije. A ko iole poznaje i razume genezu Vojvodine od najranijih dana do danas, zna da ona nikad nije dovodila u pitanje državnost Srbije i svoje mesto u Srbiji, već samo centralističke tendencije.

U čitavom procesu donošenja Statuta i Zakona o utvrđivanju nadležnosti, stranka G17 PLUS nije bila ni spasilac ni kočničar. Za nas nema dileme da su nesumnjive istorijske, kulturne i etničke posebnosti dovele do autonomije Vojvodine. Svaka država, svako društvo prirodno počiva na razlikama. Nesmetano ispoljavanje razlika je izraz slobode. Prihvatanje tih razlika, kao i stvaranje uslova za njihovim institucionalnim izražavanjem, preduslov je slobodnog razvoja društva i izbegavanje sukoba unutar društva. To, naravno, ne znači da razlike u društvu treba da idu na uštrb celovitosti države, ali je najgore zatvoriti oči pred razlikama i insistirati na uniformnosti i jedinstvu u svemu.

Narodna skupština Republike Srbije je već ozakonila tu posebnost u statusu Vojvodine donošenjem Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine, tzv. Omnibus zakona u februaru 2002. godine i pored tanke skupštinske većine. Donošenje Statuta je samo logičan nastavak daljeg prenosa nadležnosti sa republičkog na pokrajinski nivo i ovoga puta, nadam se, sa daleko komotnijom većinom.

Što se tiče samog teksta Statuta, moram odmah da kažem da mi je žao što je promenjen član 1. koji je AP Vojvodinu definisao kao višenacionalnu, višekulturalnu i veišekonfesionalnu demokratsku evropsku regiju. Ovde je pojam „evropska regija“ imao vrednosnu konotaciju, što znači da se radi o regiji koja neguje razvoj građanskog društva, u skladu sa evropskim vrednosnim sistemom. Nekome u nekoj partijskoj centrali očigledno je zasmetalo da se Vojvodina nazove evropskom regijom, bez obzira što se ovaj član završavao stavom da je AP Vojvodina autonomna teritorijalna zajednica u Republici Srbiji. Umesto toga, u izmenjenom članu 1. Statuta kaže se da je Vojvodina regija u kojoj se tradicionalno neguju višekulturalnost, višekonfesionalnost i drugi evropski principi i vrednosti.

Vojvodina je članica Skupštine evropskih regija sa sedištem u Briselu od 2002. godine i čini jednu od oko tri stotine evropskih regija okupljenih u ovoj organizaciji. Do sada nije zabeležen slučaj da je neka regija, članstvom u Skupštini evropskih regija ili u nekoj drugoj organizaciji koja okuplja regije, postala država i zato mi se čini neosnovana i deplasirana bojazan da se u Statutu ostavi odrednica „Vojvodina-evropska regija“, kada ona to i formalno i suštinski jeste, nezavisno od toga da li se to nekome dopada ili ne. Vojvodina jeste evropska regija evropske Srbije!

Optužbe na račun člana 9, koji govori o simbolima AP Vojvodine („simboli AP su zastava i grb“) potpuno su deplasirane. Ne samo da sve regije Evrope imaju svoja obeležja, već ih imaju i gradovi i opštine u Srbiji. Na primer, u Statutu grada Niša može se u članu 8. pročitati da „grad ima svoje simbole, grb i zastavu, čiji se izgled, sadržina, upotreba i način isticanja utvrđuju posebnim propisom.“ Zbog čega bi, onda, bilo sporno da obeležja ima i autonomna pokrajina?

Primedbe koje se tiču glavnog grada i promene koje su usledile u članu 10. Statuta, tj. da li je Novi Sad glavni grad AP Vojvodine ili glavni administrativni centar pokrajine, više su formalne i simboličke nego suštinske. Pa, svaka evropska regija ima svoj „capital“, a uobičajeni prevod te reči jeste „glavni grad“. Ali, očigledno je da oni koji nisu upoznati sa osnovama regionalnog državnog uređenja smatraju da je glavni grad samo jedan i da je to Beograd.

Najzad, dolazimo do člana 17. i VANU: „Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti osniva Skupština AP Vojvodine pokrajinskom skupštinskom odlukom, kojom utvrđuje njenu ulogu, uređuje njenu delatnost i način ostvarivanja“. Regionalne akademije postoje u mnogim zemljama, kako federalnim (Nemačka), regionalim (Italija) ili unitarnim (Francuska). One se u tim zemljama ne smatraju razbijačima državnog jedinstva, već naprotiv, one zajedno sa nacionalnim akademijama šire lepezu naučnog i umetničkog delovanja. Primedbe da se ponovno osnivanje VANU mora doživeti kao simbolički uvod u stvaranje nekakve nove države i nacije ili da je Srbija suviše mala da bi imala više od jedne akademije nauka su apsolutno neosnovane i na nivou onih koji su svojedobno i Jašu Tomića proglasili separatistom!

Nadležnosti i ingerencije koje Vojvodina dobija Statutom utvrđene su članom 183 Ustava Republike Srbije. Tačna mera prenosa nadležnosti na pokrajinu uređuje se posebnim zakonom – a to je Zakon o utvrđivanju nadležnosti. Pedantno je izbrojano da se prenose 153 nove nadležnosti, što dobro zvuči, ali suštinski predstavlja samo nešto malo više od onoga što je već utvrdio Omnibus zakon iz 2002. godine. Ingerencije koje Vojvodina dobija nisu značajno veće od onih koje je i pre imala, ali je i takvo povećanje za građane Vojvodine svakako bolje od nikakvog.

Poslanici G17 PLUS glasaće za Statut AP Vojvodine i za Zakon o utvrđivanju nadležnosti baš kao što su i naše stranačke kolege u pokrajinskoj Skupštini to učinile pre nas. Glasamo iz uverenja da je ovo samo prvi korak ka stvarnoj decentralizaciji i regionalizaciji Srbije i da Statut Vojvodine može da posluži kao primer drugim regionima da je moguće političko organizovanje i delovanje i van centralne vlasti. Kao što je davno rekao Napoleon III „sa daljine se može vladati, ali se samo izbliza može dobro upravljati.“

Govor na sednici Narodne skupštine Republike Srbije24. novembra 2009. godine